Јован Делић

СТУБ СОЛИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

„Извиискра Његошева“ Љубомиру Симовићу




Међу бројним српским пјесницима, који су се огледали у поезији и у драми, у новијем српском пјесништву- од Стерије до данас- Љубомир Симовић припада најужој групи од два - три ствараоца који су у оба књижевна рода дали врхунски допринос.

Његови драмски комади, а нарочито Путујуће позориште Шопаловић, извођени су у најугледнијим позориштима бивше Југославије, затим од Француске и Швајцарске, преко некадашње Чехословачке, Пољске, Белгије, Канаде, Колумбије, Марока, Јужне Кореје и Турске до Јапана.

Симовићева драма Путујуће позориште Шопаловић извођена је на сценама преко сто Француских позоришта, чак на сценама једанаест париских, међу којима је и елитно позориште Саре Бернар, а преведена је на француски, енглески, пољски, чешки, словачки, руски, румунски, бретонски, корејски, јапански, словеначки, македонски, шпански, бугарски и украјински језик.

Представе Симовићевих драма приказиване су на гостовањима и позоришним фестивалима у Братислави, Будимпешти, Минхену, Мексико Ситију, Каракасу, Лењинграду и Санкт-Петербургу, Горици, Љубљани, Загребу, Москви, Берлину, Нитри, Бриселу, Ширас/Персополису, Софији, на Дубровачким љетњим играма, на Театру нација у Паризу и на Стеријином позорју у Новом Саду.

Симовићеве пјесме су штампане у посебним књигама у САД, Румунији, Словачкој, Македонији и Француској, а у изборима, антологијама, прегледима и панорамама- на бројним језицима свијета.

Ови подаци су стари преко пет година, тако да је данас слика рецепције Симовићеве поезије и драме много богатија.

Овакав планетарни успјех, нарочито драмског опуса једнога писца малога народа и малога језика, за чију велику поезију мало ко хаје и о њој још мање зна, право је велико чудо које недвосмислено потврђује универзалне димензије Симовићевог опуса, поетског и драмског.

Трагови овог двоструког дара видљиви су и у Симовићевој лирици, која има унутарњу драмску напетост, каткад дијалошку природу, увијек осјећање за жив говор и веома често за глас другога који није глас пјесничког субјекта. Симовићева лирика има драмску природу, па се може изводити као драмска представа. Његове драме, пак, имају изванредне лирске одсјечке и несумњиву поетску природу, па се одсјечци из Симовићевих драма штампају и као самосталне лирске пјесме.

Из овог двоструког дара долази и наглашена Симовићева наклоност Стерији и Лази Костићу, пјесницима двозанаџијама. И академска бесједа „Стерија међу маскама“, и пјесма „Маска“ изражајаву пјесниково виђење свијета и човјека под маскама и напор за демаскирањем свијета и његовим свеобухватним и јасним сагледавањем. Симовићев Сневник близак је Лази Костићу, а молитвени тон Костићеве лабудове пјесме лебди изнад Симовићевог обраћања Тројеручици.

Преосјетљивом пјеснику врхунске интелектуалне и интуитивне проницљивости, Миодрагу Павловићу, није промакло Симовићево „казивачко задовољство“ које „одликује од почетка“ Симовићев „изворни таленат“, а „звук и смисао речи слажу се са слухом и казивачким задовољством“. Симовићеву Суботу (1976) Павловић види као „подухват да се начини једна дијалошка поема“ и ту је „позоришни и драмски таленат песников (....) био на генералној проби: припремали су се већ његови драмски текстови Хасанагиница и Чудо у Шаргану“, па „лиричар даје пуни мах драмској напетости свога бића и свог времена“, а то може само „мајстор у организовању песничког језичког ткива“. Павловић види Симовића и као мајстора поенте која се јавља као преокрет, изненађење, парадокс, пјесничко откровење- као „тврдња супротна свему што претходни делови песме кажу или навешћују“ и „у парадоксу се налази језгро лирског сазнања“. И што је најважније: „Симовић је песник изванредних песама, (...) предодређен да буде антологијски песник.“

Милован Данојлић зове Симовића „златоустим песником“ који у сваком књизи има неки „засењујући стих који открива голу лирску душу“.Он показује „суштинско старање за реч“, па се у песми јавља „језик у његовом есенцијалном виду“ и „сраслост речи са свим појавама које означавају“. Симовић тражи и налази универзално у криворечком аутобусу.

Симовићево пјесништво је пјесништво дубоког памћења. Ослањајући се на фолклорну традицију питалица, викалица, здравица, загонетки, пословица, бајалица и басми, он урања у митску архајску свијест којом се космичким алама супротставља телесна снага женске але, спремне и моћне да ону космичку алу прогута. Симовић успоставља жив и динамичан дијалог са старим српских пјесништвом и историјом- са Светим Савом, Светим Симеоном, Стефаном Првовенчаним, Доментијаном, Стефаном Високим и Константином Филозофом- па са пјесништвом старог Дубровника, Стеријом, Вуком Караџићем, Филипом Вишњићем и Лазом Костићем, са сликарима, нашим и страним. Мотивима пута и путовања ова нас поезија повезује са античком Грчком, Византијом, Светом гором и Хиландаром, Персијом и Русијом. Ова поезија пампти искуства сеоба, устанака и ратова, полома, погрома и братоубистава.

По свом антиратном ставу, Симовићева поезија је блиска раном Црњанском. Она је на страни такозваних малих животних вриједности- хљеба и соли, тањира пасуља, јајета, жишке жара у шпорету и на огњишту, игле и конца којима шваља пришива „рукав за кошуљу, /браћу за рођаке, /земљу за облаке“. Она пјева у славу жене и женског принципа чак и када пјева о солдатуши и копилуши, а највише у славу зрна соли којим ваља осолити свијет што је изгубио укус у суштаство. Од тог елементарног- хљеб и со, игла и конац, вода и јаје- Симовић прави систем личних космичких симбола.

Симовић је пјесник једне од наших најлепших песама молитава- Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској- која је нашла идеално мјесто као лирски епилог и метафизичка круна Источница, као молитвени врх женског принципа – принципа материнства, милости, љубави, обнове и одржања живота- у чијем знаку је испеван добар број пјесама не само ове Симовићеве збирке. Али Симовић је мајстор и пародије молитвеног пјесништва која води у гротеску, каква је „Молитва Светом Нестору који је убио алу, а из ње постали мишеви, гуштери, змије и друга гамад“; молитва за спас од усрећитеља свијета. У врхунској „Балади о Стојковићима“ Симовић је спојио баладу, мартириј и патриотску пјесму са хумором и гротеском.

Симовићева поезија показује двоструку тежњу ка циклизацији: прво, у часу обликовања и компоновања циклуса и пјесничких књига, као дио ауторског плана, а онда се накнадно, пошто су објављене, књиге призивају по сродности градећи трилогије. У прву трилогију су ушле пјесничке књиге Видик на две воде, Игла и конац и Источнице са пјесмом Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској као метафизичком круном. Другу сачињавају Љуска од јајета, Тачка и Планета Дунав. Ова друга је штампана као „јединствена и недељива целина“. Ова двострука циклизација и накнадно уцјеловљење трилогије знак је чежње за обухватнијом и већом цјелином; за пјесничком формом која би била модерни пандан епу. Овакво ауторско груписање пјесничких књига обавезује тумаче Симовићевог пјесништва и сигнал је поетичком помјерања, па чак и заокрета. То је нарочито уочљиво са трилогијом Планета Дунав коју тек треба рашчитати, а која се везује „за Београд и његове реке“, али и за библијски традицију и метафоре.

Вода је амбивалентан симбол. Она је „праг Београда“ и „кључ од свега“, јер „жив закопан сужањ у тамници, /сужањ лишен свега, у шакама /држи кључ од свега: бистру воду“. Симовићев лирски субјекат, вођен стиховима Симеона Новог Теолога, имаће сличан доживљај у контакту са Дунавском водом: „Тако и ја, спустивши руку у Дунав, /држим у руци све поноре, све воде, /али и све ведрине и све олује, / и све висине, мрачне од звезданог дима, које се огледају у њима!“

Али вода је и потоп, и спасавање из потопа Нојевом барком или љуском од јајета, при чему ни миш не смије бити заборављен: „Нигде неће стићи наша лађа, /ако заплови а остави миша!“

Тачка је такође амивалентан симбол: она је и Сизифов камен, и све даља и сјајнија упоришна метафизичка тачка „која обухвата и садржи све“. Поезија Љубомира Симовића, према пјеснику Милосаву Тешићу, отвара „видик на девет вода“.