Јован Делић

„Крст носити нама je суђено "



Иво Андрић je свој најпознатији есеј о Његошу насловио: „Његош као трагични јунак косовске мисли". Не знам другога човјека уз кога би такав наслов пристајао до митрополита Амфилохија. Слутим да би ме он исправио и рекао да тај поднаслов још љепше стоји уз цјелокупни српски народ. Нико тако послије Његоша није видио Видовдан, Косово и Косовски завјет као жижну тачку не само наше духовности, већ и цјелокупног нашега бића, наше историје, предања и васкрсења, па и будућности, ако je имамо. Косово je глава Лазарева, вели владика Амфилохије y наслову једне своје косовске књиге. То би значило да je цијело остало Српство тијело, па слутимо y подтексту Његошеве стихове:

A кад главу раздробиш тијелу, У мучењу издишу членови.

Нико није тако нераскидиво повезао светосавље и Косовски завјет међусобно, па светосавље и Косовски завјет са Новим и Старим завјетом, са Часним крстом и Христом на крсту, као што je то чинио и чини митрополит Амфилохије. И није то учинио само y једној књизи, нити само y сјајном косовском четворокњижју, већ y цјелокупном свом дјелу - a оно je једно од најзамашнијих и најдубљих које имамо - и y свом животу, својим личним примјером. Да ништа друго није написао до књигу Часни крст Христов и Косовски завјет, митрополит Амфилохије би био најближи духовни сродник и потомак оне двојице на чијем трону сједи и чије светиње чува - Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша. И да ништа друго није посвједочио него што je посвједочио наше најновије косовско страдање, све идући од разоренога храма до разоренога храма.

од црквишта до црквишта, од згаришта до згаришта, од леша до леша, од жртве до жртве, од имена до имена, митрополит Амфилохије je посвједочио да je Христов сљедбеник на Христовом путу, жив распет на Христовом крсту; да између његове ријечи и његовога чина нема ни колико je нокат одступања. Он на томе путу ступа са стиховима на уснама:

Крст носити нама je суђено, Срб je Христов, радује ce смрти.

Косовски дневник митрополита Амфилохија обједињује два тока наше традиције свједочења о историјским догађајима. То je, прво, традиција византијских и српсковизантијских љетописаца, који су свједочили својим црним и златним словима, и друго, то су свједочења писаца наше устаничке прозе, a прије и више од свих - Вука Стефановића Караџића. Ta два тока наше културе сливају ce y искуству митрополитовог Дневника. Свједочити чињенично, поименично, тачно, и све то записати да би и Бог запамтио, што би рекао Андрић. Ми немамо данас поузданијег свједочења о нашем најновијем косовском страдању од косовског Дневника митрополита Амфилохија. С њим он, a ми уз њега, можемо изаћи пред Милоша и пред свијет. То je свједочење са крста који даје наду y васкрсење истине.

Памћење, запамтити, не заборавити - то су честе ријечи и опомене које срећемо y митрополитовом дјелу. Митрополит Амфилохије je проширио и учврстио наше памћење до самих темеља наше културе, до наших родоначелника, светаца, отаца наше цркве и државе, Саве и Немање, односно Симеона, али je инсистирао и на општијем памћењу, од Христа и Новога завјета, па и прије Христа, од Старога завјета. Он je тим утемељио и повезао нашу културу и наше памћење историјски и метафизички; прожео их je хришћанским духом. Ko прочита тај опус, тај неће имати сумње y постојање духовног континуитета наше културе и њену повезаност са византијском, односно јудеохришћанском традицијом.

Најзад, оно што je требало рећи можда на почетку. Да ништа друго није урадио него што je написао своју докторску дисертацију о исихазму и Григорију Палами, митрополит Амфилохије je трајно задужио не само наше богословље, већ и нашу књижевност и мисао о њој. Теоретичари романа истичу да je такозвани психолошки роман XX вијека помјерио границе стварности према унутра, према човјековој психолошкој сфери. И то je углавном тачно. Роман je y човјековој души пронашао тамне лавиринте и мрак потиснутих осјећања и нагона. Средњовјековни човјек je већ тражио и налазио унутрашњег човјека и унутрашње око, и тако налазио свјетлост и пут ка спасењу и самоуздизању. Идеолошки оклеветан и дисквалификован као доба мрака, средњи вијек ce показивао као епоха свјетлости и унутарњег обасјања. Исихазам je оставио снажан траг y нашој култури управо y злим временима, око Маричке битке и Косовског полома, али je тај траг препознатљив и до дана данашњега. Додјељивањем награде „Извиискра Његошева" митрополиту Амфилохију пред двјестоту годишњицу владике Рада симболично ce Његошу враћа онај дио његовога дјела који je доста занемариван - богословски, односно онај аспект његовога дјела који je y знаку дијалога Бога и човјека. Могао би ово бити изазов да ce поново проговори о Његошевој антропологији.

Честитајући Његовом високопреосвештенству „Извиискру Његошеву", поздрављам вас једним митрополитовим насловом као поруком: „Има довољно сунца за еве".