Јован Делић

ПЈЕСНИК НА ЊЕГОШЕВСКО-ДУЧИЋЕВСКОЈ ЛИНИЈИ
Ријеч на објављивању добитника награде „Извиискра Његошева“



Шта је то што је преломило чланове жирија да другу „Извиискру Његошеву“ додијеле Рајку Петрову Ногу, у крајње неизвјесном процесу усаглашавања, у избору између десетак изузетних српских писаца, од којих су барем тројица врхунски пјесници?

То је, прво, несумњива припадност ове поезије управо његошевској линији.

Не мислим овдје само на оне пјесме у којима је то најочевидније: на сонет „Рашта болан оде у хајдуке“, чијих је једанаест стихова својеврстан колаж Његошевих позајмица, да би се завршним терцетом поентирало стиховима из народне пјесме којима се пјеснички субјект – „са Борија Рајко“ – удваја у несрећног и усамљеног „од Сријема Рајка“, нити на програмски сонет „Његош у Венецији“, у којем долази до двоструког удвајања пјесничког субјекта – у на смрт болесног владику Рада, који се пита:

Црни брче, ђе ћеш окапати
У Мостару или у Травнку,

и у Уроша Нејаког, препознатљивог по сонету:

Љуља мајка Уроше Нејаке
Међ њима ћеш мене познавати
По сонету по мојој апсани.

Ногово пјесништво је обрубљено крвавом чипком историје с размеђа другог и трећег миленијума, али је истовремено усмјерено ка молитвеном и религијско-метафизичком, ка Богомајци и Спасењу, ка сазнању гријеха и молитви за очишћење. Тај спој духовног, метафизичког, историјског, завичајног и интимног, националног и васељенског – то је оно што Нога везује за матицу његошевске традиције. Давно је Иван В. Лалић написао да је најлирскију молитву у српској поезији испјевао Рајко Петров Ного пјесмом „Нек пада снијег Господе“. Његово Недремано око компоновано је као триптих у чијем се лирском језгру налазе три сјајне пјесме, којима се сугерише Тројство – „Тропар у два гласа“, „Други долазак“ и „Кенотаф“ – док је лијева страна у знаку завичајног похода по „жеравицу речи“, а десна у знаку молитвеног тона. Ногов стих

Није све пропало кад пропало све је

ући ће у само срце колективног памћења као квинтесенција поетског и историјског искуства на размеђи миленијума и несумњиво припада његошевској традицији. Удвајањем двају Лазара васкрсара – оног новозавјетног, из Витаније, који је у наслову знамените пјесничке књиге Лазарева субота, а Лазарева субота је пјесникова крсна слава, и оног косовског честитога кнеза – Ного је спојио библијско, косовско-национално, породично и интимно. Јер у Цркви светога Лазара – а то ће рећи оба Лазара – у Хумнини, крштена је пјесникова мајка, па ће Ного, радећи на књизи врхунске поетске прозе Јечам и калопер, коју зовем поетским романом, нагазити на златну жицу своје најновије поезије, на два гроба, стећка, оца и сина, Влаћа Бијелића и Вукосава Влаћевића, а на опомињућу реченицу с онога свијета: „Не тикај у ме“, која ће постати наслов засад најновије Ногове пјесничке књиге. Ного види оба Бијелића, и Влаћа и Вука, и оца и сина, као косовске страдалнике који, као и очи Ракићеве Симониде, „сјајкају светлошћу квазара“, угашених звијезда, у Савином слову. И Влаћ и Вук добијају позицију лирског субјекта, па у Ноговој поезији трепере гласови мртвих. То јесте књига мртвих, књига сонета-епитафа, дијалог са мртвима и са живима, „гласкање с мраморка“ ријечју овјереном „у каменом жигу“:

Ја кнез Влаћ Бијелић властелин и проче
Дојахах на Белцу са Косова рањен
У Светом Лазару лежим испод плоче
Грешан и трулежан и са земљом сравњен.

Вук Влаћевић ће у свом гласу спојити Светога Лазара, Косово и пјесму косову:

С размирне крајине до Светог Лазара
Низ небеску стрмен и песму косову
Силазим ти госпо до смртног пазара
Где год сам загибо падох на Косову.

Не свједочи ли управо овај стих

Где год сам загибо падох на Косову

о Ноговој припадности оној најснажнијој, посљедњих деценија толико узалудно оспораваној и попљуваној златној линији српске књижевности и културе, која води од Косова и народне поезије, преко Његоша и Вука до Ива Андрића, односно Васка Попе и Усправне земље, Миодрага Павловића и Велике скитије, Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Рајка Нога.

Ногов „камени спев“ о стећцима гласка се и са Дучићеве међе, са његовога „брега смрти“ „с кога очи / на оба света гледају“, јер пјева о пробијању пута за душу са овога на онај свијет. Те двије линије – које држи магистралним у српском пјесништву – Његошеву и Дучићеву – Ного спаја у свом сонетном „каменом спеву“, којим враћа цијело занемарено културно благо у матицу и доминантну матрицу српске књижевности, успостављајући временску вартикалу од дванаестог до двадесет првог стољећа.

Припадност његошевској традицији и нови продори у свим трима посљедњим књигама били су пресудни да се Рајку Петрову Ногу додијели „Извиискра Његошева“.

Београд, 25. 1. 2010. године