Милутин Мићовић


КАСАПНИЦА



Иако је пјесништво дух и машта, његов смисао је да нас дубље суочи са реалношћу. Да видимо оно што не видимо, и да чујемо оно што не чујемо. Такво је и пјесништво, нашег награђеног пјесника, који већ 5 деценија остаје на видном мјесту у арени српског пјесништва и јавне ријечи. У пјесми Распеће, објављена 1987, каже



Касапница је ово
Каква поезија
Какав Кафка и његове дјетињарије
Орвел је творац најљепших бајки


Задржали би се засад на ова четири стиха, који доста говоре о његовој поетици и естетици, али, што нас овдје више занима, говоре о пјесниковом разумијевању живота, и улози поезије.

У овој пјесми, ријеч касапница, недвосмислено је метафора за елементарни свијет у којем живимо. Доведена је у везу с поезијом, али тако што је негира и искључује. Јер гдје је касапница, ту нема поезије, али засигурно има пјесника, или, пјесничких душа. Пјесник и пјесничке душе су свакако учесници ове касапнице, али једино као свједоци, и жртве њених разорних сила.

Следећа два стиха уводе нас у сложенији и елегантан простор ироније и сарказма, у којем касапницу непосредно не видимо, али назиремо свијет који искључује слободног човјека, и подразумијева човјека носиоца смртоносне патње. То је свијет Кафке и Орвела. Кафкин човјек живи у свијету безизлазне патње, којим управљају невидљиви шефови, монструми, држећи под будним, иследничким оком своје поданике. А шта би био тај Кафкин свијет, него прикривена касапница, гдје владају процеси и ислеђивања окривљених, који и не знају зашто су криви. „Залутали у овај свијет“, не могу да знају зашто су криви, ако не –зато што су живи. Нo, aко погледамо с друге стране, кривицу Кафкиних литерерарних јунака, а што писац тек понегдје наговјештава, они ипак нијесу криви што су живи, него су криви што су се одрекли слободе.

Четврти степеник ове пјесме јесте свијет Орвела, који је кроз метафору Животињске фарме , показао монструозне механизме тоталитарне контроле поданика, гдје је човјек деградиран до дресиране животиње. И тај свијет преобликован литерарном маштом показује људе, деградиране до живоотиња, који драговољно испуњавају план шефа људске касапнице, јер је то, парадоксално, - лакши пут.

Овдје би већ нагласили Јововићеве следеће стихове, и лични отклон од великих метафора двадесетог, у народу названог „ђавољег вијека“, ређајући стихове побуне: Ја сам рођен да рађам и рушим,/ Оштар зрак Суре планине. /Једем ја полицијске системе, /Једу и они мене.

Стихови су сасвим елементарни, али су важни у поетичком , и карактерном смислу. Јововић пјеснички артизам, подређује пјеничком витализму. Не пристаје да буде пасиван у касапници, он носи зрак суре планине, што упућује на исконску слободу човјекову. Зато он рађа, и руши, - руши такво устројство свијета, рађајући се, као пјесник и човјек кроз личну слободу. Ако за часак погледамо на цјелину пјесничког дјела овог пјесника, видјећемо да Јововићев допринос разарању свијета, како и носи назив једна његова пјсеничка збирка, - није мали! Разарање је код овог пјесника, ријеч која носи највише кретаивних моћи, и пјесничке страсти. Разарање кућног поредкa животињске фарме, предуслов је слободе, кретаивности, и богом даног достојанства човјековог.

Следећи стихови у пјесми коју смо одабрали као карактерну, гласе:

Вјечни смрад живота Баруштине свјетске, Испијам као нектар,

Иза касапница шта остаје? Остаје смрад живота и светске баруштине, то јест остаје елементарана и смртоносна људска патња, искасапљен човјек својим немоћима и мраковима. Кад пјесник каже, да те баруштине испија као нектар, значило би да он прихвата човјека и његову патњу, његово ропство, и његово братсво. Пјесник сву ту несрећу и биједу, и униженост, људском и пјесничком патњом, ако смијемо тако рећи, претвара у нектар . У пјеснички нектар.

Јововић је провео живот у Црној Гори, али је као пјесник био стално присутан на ширем српском културном простору, дакле, и овдје у Београду. Означаван је као пјесник побуне, и вјечити младић српске поезије. До јуче, Србија и Црна Гора бијаху једно, од јуче, Црна Гора, раскида то братсво у језику, историји, духу, а покушава да раскине и у поезији и у људима. Српски писци који живе у Црној Гори, залог су духовног братсва и јединста у вјери и језику, у Његошу, који обухвата српски род, и држи га у једно.

Да би Црна Гора остваривала наум свог одвајања од цјелине српства, улаже велике идеолошке, полицијске, финансијске напоре, да свој народ, -или кафкијанском методом набијања кривице зато што не обожава растемељену Црну Гору, или орвеловским методама преобликовања свијести, доводе до дресираних послушника, који ће обожавати власт, и кад гази човјека и његову националну историју. Но и поред дјелимичних резултата на том не -путу, јасно је и црногорским властима, да је немогуће уништити свој народ и своју историју, а учинити добро Црној Гори.

Права поезија директно повезује човјека с његовим темељом, будећи

у њему слободу и стваралачку силу, а то у основи значи - чојство и јунаштво. Живећи с поезијом и једино се ослањајући на њене моћи, Ранко Јововић је остао у нашим смутним временима - пркосан и непобијеђен, човјек - јунак. Ако је Марко Миљанов рекао да ће умријети доста срећан као Куч, а несрећан као Србин, Ранко Јововић, на здравље му било, може рећи, да је живио доста срећан живот касо пјесник, а српске несреће пратиле су га од дјетињаства до данас.

Оно што је духовно кријепило и продубљавало овог пјесника у нашем суморном вијеку, ипак јесте далека Његошева искра, косовски подвиг и корота, и витализам Вуковог језика. Ови ослонци давали су му снаге да прелези и преко својих бездана,и да ствара и да се радује.

У Београду, 14.фебруара 2018.



Иван Негришорац


ЗАНОСИ, ПРКОСИ И ПЕСНИЧКА АСКЕЗА РАНКА ЈОВОВИЋА



Суочен једном приликом са мојом мирјанском потребом и молбом да учествује у некаквом, пажње достојном културном програму, преосвећени владика бачки Иринеј (Буловић) замоли тек толико да то буде не у првој, него у другој недељи поста. Јер, рече он у свом блаженом смиреноумљу, монашки налог захтева да бар ту прву недељу, ако не можемо баш цео пост, проведемо у што потпунијој тишини и ћутању, па ако потом морамо да начинимо прекршај и почнемо да говоримо, нека то буде бар после такве духовне припреме која ће учинити да изван оквира успостављене духовне обавезе што опрезније и суздржаније излазимо. Наравно, у склопу тог договора учинили смо како нас је владика замолио. Учинили смо тако jер је и нама, мирјанима, преко потребно да бар мало у себе унесемо монашке скрушености и опреза пред чулном замамношћу која уме непоправљиво да нас уљуљка и пасивизује. Ми данас живимо у времену отвореног, бестидног удовољавања свим људским слабостима, од гордости, среброљубља, склоности ка блуду и зависти, преко стомакоугађања, лакомости, пијанства и дејства опијата, па све до отвореног гнева на све што припада хуманим вредностима и светости, све до тешког духовног дремежа, лењости и унинија неспособног да се побрине за спасење душе човекове! Па живећи у таквом времену, ми не можемо, ако бар мало чисте душе у себи имамо, а да не осетимо дубоко поштовање за монашки подвиг одрицања, поста и молитве. Монашко послање је једини истински лек против овог безрезеревног и бесмисленог хедонизма нашег доба, хедонизма који нас све више засићује разноврсним устисцима и чарима, а све нас дубље уводи у немогућност да позитивно одговоримо на чулне и поготово мисаоне изазове света. Зато је једини спас у томе да склоност ка уживању повремено освежимо истинским заветом уздржања, постом и молитвом. Или, црквеним искуством и језиком речено: да периоде месојеђа и мрса смењујемо периодом суздржавања и поста! Аскеза може бити од помоћи хедонизму, а важи и обрнуто: повремени хедонизам може помоћи аскези!

Његошев призив

Када бисмо ми, мирјани, бар мало духовне одговорности осетили онако како то чине монаси, ми бисмо не једну недељу, не један Велики пост, не једну годину, него сав остатак живота провели у покушајима да се бар мало очистимо од прљавштине и гадости која нам је обузела душе, а да то оптерећење мало ко од нас уопште и примећује као душевну, а још више духовну прљавштину и гадост. Зато није чудо да је свети Тихон Задонски упозоравао монаха да „без крајње нужде из манастира не излази, и у световне куће не улази. Иначе нећеш се онакав вратити какав си изишао. Људи падају не само телом, него и срцем и умом и очима. Боље је пасти ногама, него ли срцем и очима.“1

О свему овоме морамо размишљати када, данас и овде, говоримо о Његошу, о његовој чудесној песничкој и мисаоној аскези, о његовим небеским заносима који, сасвим по обрасцу Светосавског и Косовског завета, отварају и питање где смо то ми данас и шта нам ваља чинити? А, посебно, где су ту српски песници и на какав су се пут они запутили? Једно је извесно: само једног савременог песника изабрао је сам Његош за лауреата свих награда које носе његово, Његошево име. Тај песник је Матија Бећковић. Свим осталим песницима могу некакви жирији, са оваквим или онаквим саставима, те оваквим или онаквим образложењима, да донесу одлуку о добитнику, а само у Бећковићевом случају тај жири сачињава сам Његош, а образложење је унапред већ познато и речено.

Његош је – то добро знамо - једна од трајних, стајних и непомеривих тачака српске поезије, књижевности и културе. Пред овим песником, владиком и владаром неопходно је стајати са осећањем да песник, и даље, упркос свим секуларним теоријама културе и друштва, може и мора обављати свето, божанско послање које му омогућује да буде – како је то давно рекао и прорекао Перси Биш Шели - „непризнати законодавац света“.2 Својим песничким заносима и пркосима, својом несаломивом песничком аскезом, Његош од нас и данас захтева такву врсту послања. То је наш књижевни предак којег, упркос свим напорима монтенегринске идеологије, не можемо нити ућуткати, нити фалсификовати, нити преобликовати до мере на којој се изворни песник и његова реч више и не могу препознати. Аскетизам Његошев је такав да непријатељи сваке јасноте и дубине, непријатељи националне, културолошке и богочовечанске одговорности песничког чина не могу ништа да учине друго до ли да пожеле да униште тог бескомпромисног борца за Божји поредак у свету, за Божју истину, правду и лепоту, за веру у бољи свет и у нека будућа поколења. У савременом свету спремном на разноразна непочинства, истрага предака је један од злочина који се подразумевају сами по себи: и Његош, а и многи други духовни људи прошлих времена, предвиђени су да буду жртве тих људи-аветиња и њихове спремности на злочин. Његош нас призива да се придружимо њему, а не аветињама и злочинцима који су му разорили гробно место и који чине све да се основни смисао његовог дела не разазна више у Вавилонском брбљању које захвата савремени свет.

Плач и лелек песников

Какви су у том контексту место и улога песника Ранка Јововића? Његов задатак је, по свему судећи, да уочава облике проблематичности не само у својој околини и друштву у којем живи него и у самоме себи и у идејама активираним да се разуме и протумачи свет. Јововић би да буде нека врста дежурне, вазда изложене мете, „као шиљак громобрана где несрећа слета“, како би то рекао Рајко Петров Ного, песник сличне провокативности, али другачијег облика исказивања и вербалног умећа. Овакав став Јововић је градио заједно са нешто старијим песницима, попут Матије Бећковића, Бранислава Петровића, Љубомира Симовића и других, са песницима који су умели да ослухну човекову потребу за побуном, протестом и пркосним отпором свему постојећем. Јесте то, у основи, покушај да се крикне сасвим његошевски, па „нека буде што бити не може“, те да се непрестано, пакленом страшћу, искушава људска потреба да се свет мења наједном, из корена, крупним захватима који не трпе оклевања и противуречја.

Ранко Јововић је оличење лирске осетљивости која неће да призна и испољи своју мекоту и нежност, па се зато заодева чворноватом грубошћу и изазовним убодима речи. Зато поезију Јововић види и осећа као, пре свега, антипоетистички занос и као израз потребе да се непрестано свет преиспитује изазивањем и да се изазива преиспитивањем. У том погледу он је наследио буку и бес модерниста и авангардиста, па је њиховим трагом остао трајно заокупљен светом у којем живимо, настојећи да тај свет мења и поправља, чак и по цену повременог жртвовања аутономије песничког, књижевног чина. Зато његова поезија, како у песниковој младости тако, још и више, у позним му годинама, па тако и у књизи Сузе Марка Миљанова (2017), све јасније се исказује као огољени облик протеста и бунта, све краћи и фрагментарнији, као нека врста успутних, чак пригодних записа једног луталачког, побуњеног ума и несређене, патничке душе.

Путеви побуне и протеста Јововићеве поезије појављују се у различитим појавним облицима. С једне стране они погађају оне линије које сведоче о пукотинама усред света који нас окружује и у којем хтели – не хтели учествујемо. Понекад се Јововић побуни против уобичајених флоскула помоћу којих разумевамо догађаје у свету, па ће у песми „Данас су сви бесмртни“ гневно констатовати: „Како који отперја/ Фалај Богу/ Веле/ Бесмртан је био и остао.// Нема гуштера/ Нема смртника/ Који није бесмртан.“ А на крају песме он ће помирљива ума, прибранији него што је песму почео, закључити: „Нисмо се ми изборили/ За то чудо -/ Изборио се Бог.“ А тим открићем Бога, он приметно одступа од главнине модернистичко-авангардистичког покрета на разним меридијанима света, па и у српској култури.

Трагом оваквих недоумица кренуће и песма „Ова књига још размишља“, а у њој жестока побуна проговара на самом почетку песме. После помена Сунца које сија, после подсмеха овом позитивном начелу очувања света, јер „Сунце је иначе идиот/ Бачен небу у загрљај/ Да храни људе и жабе“, песник ће нанизати елементе свеопште побуне у природи и култури: „У овој књизи урла море/ Урла епска поезија/ Урла дивља хармонија.“ Усред такве побуне лирски субјекат има потребу да истакне сопствено несналажење у превише динамичном свету, а онда наједном груне у песму и проблематична судбина Срба: „Ова књига је задивила свијет/ Односно Срби су задивили свијет/ Али свијет је покушао да задави Србе -/ Док су нам се дивили/ Они су нас давили...“ Језичко поигравање (задивили – задави; дивили – давили) остаје у трагу авангардне поезије, а озбиљни помен колективне, националне судбине (Срби) указује на још један елеменат Јововићевог одступања од главнине модернистичко-авангардне поетике, а поготово од постмодернистичке поетике која не жели било какав додир са традиционалном сликом света и са Великим причама које Жан Франсоа Лиотар сматра превазиђеним.3 А да побуна буде доследно изведена, али са тражењем упоришта у традиционалном, па и његошевском мисаоном колоплету, Јововић на крају песме уводи поново мотив Бога, па вели: „Ако мудраци свих времена на питање/ - Има ли Бога, одговарају – Не знам.../ Моја књига одговара – Размислићу.../ Ова књига размишља.“ Јововићева поезија и његова књига размишљају о судбини народа којем песник припада и о одрживости представа о Богу, а тим размишљањем ова поезија је, уз присутан модернистичко-авангардни тон, задобила и јаку, сасвим традиционалну мисаону структуру. Тај спој је драгоцен не само за поезију него и за човеков опстанак на овом свету.

Осим света схваћеног као макрокосмос и као некаква глобална апстракција, у Јововићеву поезију често упадају чиниоци, слике, мотиви сасвим конкретног живота мањих социјалних заједница, укључујући не само народ, нације и етничке групе него и породице, братства, заједнице пријатеља и сл. И у тим колективима лирски субјекат указује на неслогу, раздоре и сукобе, па ће зато у песми „Братска неслога“, крајње иронично, закључити: „Ко се није накркао/ Братске неслоге/ Боље да се није ни родио.“ У таквим заједницама изједеним раздором ништа не може бити трајно, па ће у песми „Браћа“ песник записати: „Поштено су се вољели/ И поштено су се мрзјели / Све у своје вријеме.“ У контексту те братственичко-племенско-народне приче веома су важни светли ликови прошлих времена, па је појава лика и дела Марка Миљанова представљала важан параметар према којем треба да се одмере и данашњи носиоци зубље и извиискре са тих исконских, његошевских огњишта које још чувамо у својој души. О људима нашег доба нема песник шта добро да каже, а то ће најбоље исказати они ликови из прошлох времена који су градили оне високе мере по којима се одређивало чојство и јунаштво. Ту меру Ранко Јововић свесрдно прихвата, па зато у песми „Медун“ записује: „Данас се ено/ Чује се,/ Прича Марко Миљанов/ Како се брукају Црногорци/ једнако Кучи и Катуњани.// Војводо,/ (Лако му било)/ Исто тако прича и Владика - / Нема ту помоћи,/ Још се држи само једна/ Шачица Срба.// Све се предало ђаволу,/ Још се надгорњавају у Несојлуку.“ Тако се оне линије раздора појављују не само у неком небеском, апстрактно схваћеном свету него и унутар света живих људи, код читавих народа, код племена, братстава и многих породице.

Тако се Јововићу намеће црна слика „наших дана“, али о томе он пише тек увод, тачније „Увод у увод“, како гласи наслов песме која би да постане сведочанство о данашој Црној Гори: „Раскумише се кумства црногорска/ Раскуми се Црна Гора/ Раскуми се некрштена/ И крштена/ Тоне у некрст/ Тако ће се лакше/ Раскумити.// Издадоше кумови кумове/ Издадоше браћа браћу и/ Стричеве издадоше братанићи/ И очеве попљуваше - / Црну Гору оцрнише.“ А од те опште људске, народске слике прелази песник на сасвим личну, исповедну слику, као и слику која сведочи о тајновитим, мистичним путевима, видљивим негде у просторима између демона и анђела: „Стигло ме танко грло/ Дако неће/ Можда је само стигло црно прољеће// Можда, можда се демон креће.// Можда то анђео пјева у танком грлу - / Таман тако.“ Нема, дакле, друштва и људске заједнице, од макроразмера до њених микрооблика, који би могли да позитивно, благонаклоно одговоре очекивањима и захтевима лирског субјекта Јововићеве поезије. Његови су захтеви људски, народни и божански, па се зато испољавају у тврдој, аскетској форми. Тај субјекат је у највећој мери подешен по стандардима које су задали велики претходници, од којих су најповлашћенији владика Раде и Марко Миљанов. Трагом великих предака Јововић је узео на себе да буде носилац плача, јаука и лелека којим се оглашава како је свет изгубио меру по којој се може одредити шта је чојство а шта јунаштво. Тим плачем, јауком и лелеком оглашава се нестанак оне старе, традиционалне, „класичне Црне Горе“, како то вели Исидора Секулић, а истовремено се оплакује и морални пад ове нове, монтенегринске Црне Горе, која би да порекне сваки спомен на некадашњу Црну Гору.

Шибе самоме себи

Упркос антипоетској, критизерској острашћености и упркос оштром иступу против друштвеног и политичког амбијента Црне Горе, песник Ранко Јововић не пропушта прилику да се и самоме себи подсмехне. Свестан је песник да је тај хаос поремећених вредности захватио и њега самога, те да ни себе, правде ради, не сме поштедети. Зато страсна запитаност захвата тог истог субјекта који презире свет због грехова, али он има довољно снаге да и самога себе запита о греху: „Је ли ово гријех,/ Је ли ово гријех -/ Да се ја ово не размећем,/ Живим ли ја ово наопако,/ Има ли у овоме братства,/ Мила ли Љубави“ („Је ли ово гријех“). А у песми „Моја земља“ он ће отворено признати, себи и другима: „У окршајима,/ У земљи у којој влада неслога/ И ја сам се прославио/ Псујући љубав и Бога.“ У песми „Варијације“, пак, песник записује: „Ја сам зао човјек/ Ја ријетко у шта вјерујем,/ Ја нијесам несрећан човјек/ Како се вјерује, да несрећни/ Ријетко у што вјерују,/ Или, да не вјерују ниушта.“ И мада у наставку ове песме он вели: „Ја само Богу могу да се обратим -/ Збогом Господе,/ Само Богу Јединоме“, опет остаје горак утисак да је Јововићев вапај више секуларни крик настао из чежње за пуним хуманитетом, а да је духовност вере остала у сенци његове овосветске побуне или побуне која чезне за истинским, трајним људским мерама. Ранко Јововић је, као мученик овога света, остао разапет на једном невидљивом крсту који он није ни хтео да учини превише видљивим: довољно му је било то што се види сама његова мука. Јововићева антипоезија и његова упорна песничка аскеза рекле су знатно више него што су то говориле шкрте речи које је користио и помало груба, рогобатна песничка форма за коју се свесно определио. Песникова аскеза је у основи секуларног типа, али са дубоким поштовањем за Богочовека и његову мисију на овом свету: за то поштовање песник јесте спреман да одужи свој дуг!

У српској култури одувек су на цени били песници спремни да за сопствено дело и за посебно право на изрицање суштинских песничких истина плате чак и највећу и најтежу цену која се може замислити. Овај аскетски захтев испостављао је Његош више него иједан други песник српскога језика, па му и не треба по томе тражити равна. Ипак, међу тим секуларним, аскетским настављачима Његошевог и његошевског призива свакако треба видети управо Ранка Јововића. Он је својим лирским расправама и, још и више, плачевима и лелеком над савременим светом и његовим деформитетима учинио све што је могао да се на сасвим нов, на Његоша не нарочито налик тип говора, активира додатна енергија заснована на пуној, његошевско-аскетској функцији и мисији. Бунећи се против свега и свачега, следећи логику заноса и пркоса који почесто стреме ономе „што бити не може“, Ранко Јововић је платио, и још увек плаћа, велику, дебелу цену за речи које је изговарао. На тој доследности му хвала, а хвала му и што је показао како се Његошевим трагом може ићи без потребе да се на Његоша строго и обавезујуће наликује! И на крају, дозволите да се у том огледалу његошевског аскетизма, за тренутак бар, огледнемо још једном. Пост само што није почео, а ја – присећајући се оне поуке владике Иринеја - одужих сасвим несмотрено! И зато нека ми Господ опрости, а и вас молим за такво милосрђе, што оволико речи употребих да вам кажем све ово што би, свакако, боље било тек, у молитви, са две-три речи прошапутати!

(Реч изговорена на проглашењу добитника награде „Извиискра Његошева“, у Народном позоришту, у Београду, 14. фебруара 2018. године)

1 Отац Јустин Поповић, Монашки живот по Светим Оцима, Манастир Свете Ћелије, Београд 1981, стр.112-113.

2 Видети текст „Одбрана поезије“, у: О поезији, приредио Боривоје Недић, Просвета, Београд 1956, стр.139.

3 Лиотар на једном месту констатује: „Велика прича је изгубила веродостојност, ма какав јој начин уједињавања био придаван: и као спекулативна прича и као прича о еманципацији.“ (Жан-Франсоа .Лиотар, Постмодерно стање, превела Фрида Филиповић, Братство јединство, Нови Сад 1988, стр.62) Потом, нешто даље, додаје: „Администрација доказа, која је у принципу само део неке аргументације намењене за добијање сагласности прималаца научне поруке, прелази према томе под контролу друге језичке игре, у којој циљ није истина него перформативност, то јест најбољи однос између инпута и аутпута. Држава и / или предузеће напушта идеалистичку и хумантистичку причу легитимизовања да би се оправдао нови циљ: у дискурсу давалаца фондова једини уверљив циљ је моћ. Научници, техничари и апарати се не купују да би се сазнала истина, него да се увећа моћ.“ (Нав. дело, стр.76)





БЛАГОСЛОВ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКОГ ГОСПОДИНА ЈОАНИКИЈА



.....у име оснивача књижевне награде „ ИЗВИИСКРА ЊЕГОШЕВА“, Епархије будимљанско-никшићке и компаније МОНА из Београда, част нам је да вас све поздравимо на овој књижевној Свечаности, уприличеној ради свечаног проглашења овогодишњег добитника поменуте Књижевне награде.

Његош је свом најпознатијем дјелу у почетку дао наслов „ ИЗВИИСКРА“, али је прије објављивања истог одустао од те ријечи, и , свом сочиненију које га је највише прославило дао је назив ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ.

Нама се чини да би поменута ријеч била погодна да својим смислом означи цјелокупно Његошево књижевно дјело којим он вјерно слиједи ИСКРУ бесамртну, ону, која се у Горском вијенцу двоструко поистовјећује, са православном вјером, и са косовском мишљу Његошевом.

Ту јединствену ријеч „ извиискра“, Његош није одбацио тиме што је није узео за себе него је оставио својим наследницима, најбољим српским писцима који ће слободно слиједити божанствену ИСКРУ СВОГА ТАЛЕНТА. Ваистину, Његошу се нико није приближио опонашањем, него стварањем, и само изабрани, међу ствараоцима.

Ранко Јововић, српски пјесник са неподесне црногорске литице, слиједио је свој неспорни пјеснички ТАЛЕНАТ, освајао Поезију као што је некад Хомеров херој, с вјером у немогуће, опсједао неосвојиву Троју. Још боље открива себе кад слави једног свог сабрата по перу : „ Сам, једва се пробијајући кроз Сатану, Да би се домогао Слова и Дома, Да би испричао своју крваву причу о нама“.

Добро наслеђе вјекова српског пјесништва провејава кроз Ранкову по свему оригиналну поезију модерног израза, у којој је речено наслеђе добило нову животну силу. Његово перо засвијетлило је искром која је ускрснула из Косовске гробнице и пројавило благотворну моћ да чува и оснажује српске темеље Црне Горе. Кроз све наведено, и у свему,пјесник Ранко Јововић показао се достојан књижевне награде „ ИЗВИИСКРА ЊЕГОШЕВА“.

Најискреније благодаримо Жирију ове књижевне наградена савјесном раду и добром избору а Г.Ранку Јововићу срдачно честитамо ИЗВИИСКРУ ЊЕГОШЕВУ!