ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЧЛАНОВА ЖИРИЈА




Ранко Поповић
Рајко Петров Ного - између епског наслеђа и лирске позиције између баладе и молитве



Иван Негришорац
РАСПОНИ И УСПОНИ РАЈКА ПЕТРОВА НОГА



Драган ХАМОВИЋ
ИСКРЕ ИЗ КАМЕНИХ СЛОВА



Књига Не тикај у ме (2008) Рајка Петрова Нога необичан је и вишеструко изазован подухват, чије је остварење омогућило његово провејано песничко искуство, али поткрепљено памћењем културе којој делатно припада. У овоме случају, реч је пре свега о ћирилској баштини, краденој и отиманој од затираног ћирилског народа у Херцеговини, дедовини Светога Саве као и Његоша, дочуваној кроз пустошне векове само зато што камени рукописи не горе. Прототекст или полазне речи Ногових сонета нанизаних у књигу Не тикај у ме чине записи на камену, са којих, у првом лицу, о себи и своме удесу, и о човечанском удесу свагдашњем, проговарају далеки претходници. Отпéва им овај песник, уткивајући у мајсторски срезане сонете не само свест о времену протеклом и пролазећем, него и светло уздање у време непролазно, по Другом доласку Маријиног сина. Прожимају се, по дубини, колажно цитиране речи из средњовековних камених уреза са исказима што допиру из нашега невремена. Откопана је овде и оживљена затомљена присност старосрпског језика, подруку с народним језиком истог, епског подручја.

Особиту димензију овоме песничком подухвату надодаје документарни део, под насловом „Црно на бело“. У доба када и назови-науке фалсификују и изокрећу чињенице према потребама наручилаца, песник је посегао за чињеницама у изворном лику. Данашње званично прекрштавање српских манастира на Косову и Метохији, али и брисање других српских културних и људских трагова, припомогли смо и ми сами, разним чињењима и нечињењима, од раздавања свога језика на неограничено коришћење под туђим именима – али и допуштењем да се ћирилска камена писменост по Захумљу, Требињу и Босни накнадно приписује нејасној верској дружини која трагове није остављала. Снимком и транскриптом, као и топографским назнакама, Ного подастире доказе како шта пише, шта је чије и одакле је, али и то на чему се песнички текст темељи – на претходним текстовима, па до што дубљег памтивека, као што је, поврх свега, ту припадност и својину сагласјем своје поезије са древним предлошцима још понајбоље посведочио и оверио. А сведочи песник и читаву дугу и завојиту вертикалу завета трагичне „косовске мисли“, чији смо наследници – ако уопште још признајемо своје очеве за своје, мада има име и за такве синове.

Најдубље је у сонетима књиге Не тикај у ме препознавање међу мајсторима две додирне вештине из два удаљена времена, у мистичном садејству и узајамној припомоћи. Мраморник Грубач, оставилац толиких врсних камених споменика, подстицаја за Ногове „речи реске“ у „каменом спеву“, оличава у својој избореној спокојној вечности недостижни прволик песнику из нашег доба које је глобалном затирању склоно и посвећено.

Када је већина образованих песника, зарад подлоге, цитирала Елиота, Ного се позивао и на Елиота и на Његоша, баш због тога што је разумевао елиотовски наук о улози песничке традиције, а знао у чији традицијски поредак једино може доспети, по допуштењу његовог слова и духа. Напокон, још у раној књизи Безакоње Ного је, дрско и безаконо, сонет „Рашта болан оде у хајдуке“ склопио малтене од самих Његошевих цитата и потписао га својим именом: „Што је ово ево неко доба / Уједно су овце и курјаци / Што је човјек ка слабо живинче / Ум се смути а језик заплиће“. Могао је ове стихове написати и данас, не би се приметило да су давнашњи. Али, данас је написао и стихове који су могли бити написани и јуче: „Јуче је за јуче / А данас за данас / Спасиоци уче / Шта је боље за нас / Који брзо уче / Први се потурче“. А могао би их и Његош, ако не баш потписати, онда макар парафирати. Ного нађе искру у камену. Без њега би у кам очајала.

У Београду, 25. јануара 2010. године