Драган Хамовић


ПОХВАЛНИЦА Ђ. С. СЛАДОЈУ



Ђорђо Сладоје је од оних људи који обично седе, ћуте и пуше у прикрајку и ничим не скрећу пажњу – док не реши да проговори. И пажњу других тада очас прикује за се. Изрекне шта има, ни реч мање ни реч више, те опет ућути, до следеће праве прилике. А речено одзвони у другима. У томе што превали преко уста и постане поезија, осећамо непрестано претакање осетљивости у снагу, тврдине у мекоту, горчине у сладост. Смијешано – најлакше се пије. Иначе, да није тога финог претакања, не би се Сладојева лирика могла лако поднети, нити би се разликовала од онога што су, у фином спрегу тематике и облика, освојили још његови давни завичајни и надзавичајни преци класици, „крви јуначке а душе девојачке“. Сладоје проговара сагласним али својим гласом, јер његове речи имају искуственог ослонца, што подразумева и предање што га језик чува и у нама га освешћује. Сладоје зна да су патос у чистом лику потрошили нараштаји достојнији од нашега, док нама остаје горчина, слађена каткад одушцима ведрине.

Неокончану драму и губитак, оличену у трагикомично преиначеној боринској синтагми „пусто српско“ коју Сладоје препознаје као актуелну ознаку, претаче и са заједничке на раван личног постојања у узбурканом епохалном одсечку. Поред терета које носи живот сам, без додатних отежања, Сладоје постаје колатерална играчка коју текућа историја помера и баца по простору, из присног у неизвесно и принудно. Сладојева поезија личи на поверавање међу својима, онима што ће га разумети, без болне глуме, али и без снебивања. Лирски се поверава и наилази на одзив, јер је ипак међу својима.

У то међусобно разумевање укључује се и неодустајно становиште моралисте епско-патријархалног соја и корена, који, кроз добростиву иронију у читавој скали интензитета, исповеда и наше падове, слабости и клонућа. Памтим песму „Србобран“ као изразити изданак наше родољубиве пољуљаности, иза које ипак остаје на ногама, на громки звук звона са високог торња, са горње тврђаве на којој опстајемо. То је онај исти звук што ових дана буди и сабира и покреће толики народ у ужем завичају непрекинуте косовске мисли. И то је оно вишезначно „пусто српско“, опустошено и пустопашно, али и живо и незадрживо када зачује звоно у себи. И Сладојев песнички глас јесте такво, благозвучно, реско и светло звоно које дозива и себе и друге на сабрање, у нама самима и међу нама. У то име, ево једне лирске „звоњелице“, или сонета, као сажетог студијског портрета песника Ђорђа Сладоја:

СЛАДОЈЕ

Расте из почетна стадија чулнога,
Изнутра, увис – до вршне линије.
Од саме клице, клиња од Улога,
Из страшна рељефа и топонимије.

Расте, ма уједно у речи обраста.
У речи чудна следа и нереда,
Или крилате, ангелска образа,
И плахе као невеста Неретва.

Пун крчаг праслика у себи преслика:
Горкост из света и мед из језика
Смеша – тај напитак трезни, не заноси.

Занат му сећање – брижна безбрига,
Лирика допола, отпола епика:
Тиме се маје пустињак панонски.